Испод Старе планине: Легенде и песме Пирота које чувају дух народа

У подножју Старе планине, где се сусрећу исток и југ, и где се вековима преплићу културе, Пирот живи не само кроз своје зидове, калдрме и тврђаве, већ кроз нешто дубље – кроз реч и тон, кроз усмену предају која се преноси с колена на колено. Нематеријално културно наслеђе овог краја богато је попут старих пиротских ћилима, а међу најлепшим нитима тог ткива јесу – легенде и народне песме.

Где мит постаје стварност

Легенде из Пирота и његове околине нису само приче за децу. Оне су и огледала народне душе, архиве у којима је записан бол, нада, борба и мудрост. Једна од познатијих легенди је о Јеји — вештици са Старе планине, која се ноћу спуштала у пиротска села, претварајући се у мачку или сову. Старији Пироћанци и данас приповедају како су у зимским ноћима клонили децу од отворених прозора, у страху да их Јеја не одведе. Она није само страшило, већ симбол старих веровања у везу човека и природе, у натприродно као одраз нерешивих питања живота и смрти.

Међутим, најпознатија и најмистичнија легенди везаних за Стару планину је и прича о скривеном благу, заштићеном од стране духова заштитника града који се појављују само ноћу. Ови невидљиви чувари, како кажу локални становници, бдију над тајнама својих предака, а њихова појава ствара мистичну везу између природе и људске душе.

Незаобилазан део овог културног богатства је и прича о чудотворној води са извора на планини Видлич, за коју се верује да поседује моћ исцељења. Многи мештани и посетиоци долазе управо да би пили ову воду, верујући у њену способност да лечи болести и доноси духовни мир.

Још једна легенда која живи међу становницима овог краја је она о настaнку Нишаве. Према усменом предању, Нишава је настала од суза девојке која је изгубила вољеног у борби против Турака. Са места где су јој сузе падале, из земље је проврела вода, текла низ долину, и настала је река. Ова прича се и данас преноси као подсетник на цену слободе и вечиту љубав.

Песме што памте више од камена

У песмама пиротског краја крију се цела поглавља историје која никада нису ушла у књиге. Њих нису писали школовани песници, већ неписмени пастири, жене у пољу, младићи на прелима. Управо зато, оне говоре најтачније и најискреније.

Народна песма „Проклета да је девојћа“ и данас се пева. Иако има више варијанти, у свакој од њих одаје се суровост живота пастира:

„…Проклета да је девојћа,
која се вара с овчара!
Овчар је туга голема,
не знаје делник ни празник,
не знаје лето ни зиму,
црна му земља простирка,
ведро му небо завивка...“

Пиротске љубавне песме, попут „Јоване, море, Невене“, одишу нежношћу и уздржаном чежњом, каква и приличи духу источне Србије, где се осећања ретко показују речима, али зато одјекују у песми.

„Јоване, море, невене,
још ли си, море, нежењен“?
„Још, Като, душо девојћо.
Като ле, душо девојћо,
још ли си, душо, девојћа?“
„Јоване, море, невене,
јоште сам, море, девојћа.“
„Като ле, душо девојћо,
ајде се, Като, узнемо?“

Посебан облик усменог наслеђа у Пироту представљају и обредне песме – коледарске и лазаричке, које се певају уочи великих празника. У њима се преплићу пагански елементи с хришћанским, што сведочи о културном слојевању и дугом историјском трајању овог поднебља.

Песма као отпор и сведочанство

У турским временима, када се слобода није могла гласно именовати, народна песма је била оружје. У њој су се јунаци враћали из боја, неправде исправљале и судбине мењале. Тако је и у пиротским песмама опеван и „Од Висока Станко“, јунак кога народ носи у сећању као симбол пркоса и снаге.

У време Другог светског рата, у овом крају настале су и герилске песме које су се певале у илегали, у шумама и на састанцима, као чин отпора и позив на борбу. Те песме данас више нико не пева, али се њихови стихови чувају у рукописним свескама, у појединим домаћинствима, као сведочанство времена у којем је и песма била храбра.

Од школске табле до фестивалске сцене

Последњих година све је више покушаја да се овај део културног наслеђа очува. У пиротским основним школама, наставници српског језика и музичке културе уче децу старим песмама. На сеоским саборима, у Белом Пољу, Сопоту и Тијабари, казују се легенде уз ватру, као некада. А на фестивалима усмене традиције, пиротске приче и песме све чешће налазе пут до сцене и публике.

Фолклорна друштва из Пирота и околине у своје репертоаре укључују управо те изворне форме, не мењајући ни реч, ни тон. Јер, како кажу старе жене на пазару: „Ако измешаш песму, измешао си и памћење. А без памћења нема ни Пирота.“

Чување нематеријалног – задатак свих нас

Док се на први поглед чини да су легенде и песме тек сенке прошлости, оне су у ствари живо ткиво једне заједнице. Кроз њих Пирот говори – о ономе што је био, али и о ономе што жели да буде. Да би ово културно благо опстало, није довољно само бележити и архивирати. Мора се певати, причати, гласно и пред другима. Јер само реч коју чује неко други – живи.

Зато, када следећи пут шетате покрај Нишаве, сетите се девојке из легенде. Или запевајте тихо неку стару песму коју сте чули од бабе. Не због носталгије, већ због будућности.

Пројекат „Пирот кроз векове“ суфинансиран је из буџета Града Пирота. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.