Ljubav prema rodnom gradu kao inspiracija za književni rad
Za ime Bora Kostić većina Piroćanaca je već čula, ako ga nije poznavala onda su sigurno slušali hvalospeve o njemu – prave legende i priče koje se često graniče sa opisom jednog mitskog bića. Ljubav prema rodnom Pirotu služila mu je kao vodilja kroz život, ali i inspiracija za književno stvaralaštvo.
Bora Kostić bio je svestran čovek, voleo je mehaniku, ali i književnost, naizgled dve suprotne stvari. Rođen je u pirotskom selu Jelovica 1935. godine gde je i proveo svoje detinjstvo i prve momačke godine. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a kada je zaželeo da nastavi obrazovanje roditelji ga šalju u selo Visočka Ržana da pohađa nižu Gimnaziju.
Kao i većina porodica toga vremena i Kostići kreću u potragu za boljim životom te se tako oktobra 1951. godine odlučuju na odlazak u Banat. Nastanili su se u selu Starčevo kod Pančeva gde je Bora nastavio obrazovanje u tamošnjoj Gimnaziji „Uroš Predić“. Iako je školovanje započeo redovno, kad i ostali učenici, za redovnog đaka prijavljen je tek u decembru iste godine. Godine 1956. završava Gimnaziju u Pančevu sa odličnim uspehom nakon čega mlađani Kostić upisuje Mašinski fakultetu u Beogradu.
Praksu dobrog učenika Kostić je nastavio i na fakultetu koji je završio šest godina nakon upisa kao stipendista fabrike aviona „Utva“ u Pančevu. Diplomiranjem na Mašinskom fakultetu stiče zvanje mašinskog inženjera.
Nakon odsluženog vojnog roka u Travniku, Kostić se vraća u Pančevo i zaposšljava u fabrici Utva, koja je i stipendirala njegovo studiranje, 1963. godine.
Ljubav i nostalgija za rodnim krajem morili su ga godinama
Da je ljubav prema zavičaju bila toliko silna svedoči i činjenica da se mladi Kostić 1965. godine odlučuje da napusti taj „bolji život“u Pančevu i vrati na porodično ognjište. Ubrzo nakon povratka vredni Piroćanac u septembru nalazi i posao u fabrici alatnih mašina „Sarlah“ gde narednih pet godina obavlja poslove konstruktora mašina i uređaja.
Rad, trud i konstano dokazivanje prepoznali su tadašnji čelnici fabrike Tigar koji su mu predložili da pređe u ovu kompaniju i preuzme posao tehničkog direktora fabrike „Tehnička guma“. Takav predlog, razume se, Kostić je prihvatio. Njegov karijerni uspeh nije tu stao pa je ubrzo postavljen i na mesto glavnog konstruktora u Sektoru razvoja fabrike „Tigar“.
Oktobra 1974. godine Bora Kostić se prihvata poslova generalnog direktora preduzeća „Radnik“ u Pirotu gde je, na ovim ali i drugim rukovodećim poslovima radio do odlaska u invalidsku penziju sredinom 1992. godine.
foto: kupindo.com
Književno stvaralaštvo
Odlazak u penziju, kao i mnogim drugim vrednim ljudima, Kostiću je predstavljao bezgraničnu dosadu. Školovan i obdaren smislom za lepu reč, a ujedno i sa dosta slobodnog vremena počinje da razmišlja o pisanju knjiga. Tako nastaje i njegovo prvo delo „Ne čekajte infarkt“ koje je iz štampe izašlo 1998. godine. Ohrabren uspehom, knjiga je dobila dobru ocenu čitalaca, Bora nastavlja da piše. U nadolazećim godinama nizali su se novi naslovi „Saputnici“, 2002, „Nikad nije kasno“, 2003, „Prvi maj i Dragan Nikolić“, 2006. godine…
Krajem 2006. godine iz štampe izlazi i zbirka epskih rodoljubivih i drugih pesama „Živeće ovaj narod“. Šestu knjigu pod nazivom „Naša nana“, Bora je posvetio potresnoj životnoj drami majke. Knjiga je, u saradnji sa Nikolom Božićem, objavljena 2007. godine.
Borin književni rad, uglavnom, su obeležila momografska dela o preduzećima pirotskog kraja. Tako su nastale i tri knjige o stvaranju, rastu i razvoju kompanije „Tigar“: „Mita Gaga i braća Cekić, osnivači fabrike Tigar“, 2008, „Tigar, rast i razvoj“, 2012. godine, a treća knjiga „Tigar, razvoj na dva koloseka“ izlazi iz štampe 2015. godine.
Deseta i poslednja knjiga koju je napisao ovaj Piroćanac nosi naziv „Svetlost na tamnom putu“, i objavljena je 2017. godine, godinu dana pre njegove smrti. Knjigu je završio rečima „Budite živi i zdravi, čitajte moje i druge knjige, jer sve što je pametno i poučno nalazi se u knjigama. Sa moje strane, hvala Bogu, dosta je bilo.“
Bora Kostić umro je 2018. godine u rodnom Pirotu kao priznati srpski književnik i hroničar. Pirotu je posvetio ceo radni vek, ne zaboravljajući ga ni u penzionerskim danima. Bezgranična ljubav pretočena u deset književnih dela često se može videti u rukama nekog mladog meštanina ili meštanke Pirota kako zaneseno sedi na parkovskoj klupi i čitajući zamišlja scene iz romana.
Lj. Marković
