Људи су га волели и поштовали, а Комунисти срушили кућу: Александар Петровић учитељ или храбри Карађорђев витез?

Александар Т. Петровић био је строг и поштен учитељ, али и храбри војник Краљевине Србије – потпуковник, двоструки витез Карађорђеве звезде. Рођен је 19. новембра 1886. у селу Студена крај Бабушнице, а преминуо 1962. године у Пироту.

Мада се о приватном животу Александра Петровића данас мало зна, позната чињеница јесте да је рано детињство провео у под заштитничким крилима родитеља, Марије Глигоријевић и Тодора Петровића.  У родном Студеном завршио је основну школу, а када је на ред дошло спознавање већих знања родитељи га послаше у Пирот да изучава Гимназију.Жељан већег знања, након завршетка Гимназије 1902. године, Петровић уписује  Учитељску школу у Јагодини коју завршава 1906. као први у колу код професора Сретена Аџића.

Учитељска служба водила га је широм тадашње Краљевине Србије. Прву службу водио је у Завоју, а потом у ваљевском Суводању, лужничком Камбелевцу, Костуру и Штипу, а затим га је професија одвела у родни крај –  Пирот, Куршумлију, и „Вежбаоницу“ елитну образовну установу пиротских основних школа.

Оно што је интересантан податак везан за његов рад јесте да је израдио нови модел школске рачунаљке који је 1922. године приказан и признат од стране Учитељског збора у Пироту и Цариброду.

Александров ученик и потоњи председник општине Зајечар, Бранислав Пејчић једном приликом се присетио времена проведених у школској клупи и учитеља:

 „Сећам се да је био строг, али добар и правичан учитељ. Захтевао је од нас да будемо добри, да не лажемо, не крадемо, да волимо своје родитеље, да поштујемо старије, да добро учимо. Сматрао је да све што дете треба да научи то мора да му пружи школа.“

Време зла

Србија је чини се одвајкада била на мети великих сила и освајача, Турака, Аустроугара, Немаца… Судбину својих сународника и учитељ Александар Петровић подједнако је проживљавао. Тако се за време његовог живота Србија бранила од најезде Турака и ослобођења током Првог и Другог балканског рата, а потом и у Првом и Другом светском рату од Аустроугара и фашиста у којима је и сам био равноправни учесник.

О његовој победи на Црној реци као командира треће чете, четвртог батаљона, трећег пешадијског пука Моравске дивизије писао је и Стеван Јаковљевић у трећем делу „Српске трилогије“. У њој се наводи да је Александар победу на Црнуој реци извојевао одбивши наређење команданта пука и извршивши пробој којим је спречио опкољавање целог пука.

 Због такве одлуке Петровић је касније на преком војном суду на Крфу одликован официрским орденом Карађорђеве звезде IV реда са мачевима.

Другу Карађорђеву звезду уручио му је главом и брадом регент Александар Карађорђевић. Дошавши да га посети у болници, регент је са својих груди скинуо медаљу и положио је на Александрове груди.

.Такође, носилац је и Албанске споменице, два Ордена белог орла с мачевима IV и V степена, Ордена југословенске круне III реда, сребрне и златне Медаље за храброст, као и највишег просветног Ордена Светог Саве IV реда.

Крај Првог светског рата дочекао је као делегирани официр при француским болницима и као командант привремене српске војне болнице у тунишком граду Сиди Абдалаху од 1918. до 1919. године.  По повратку у отаџбину био је ађутант команданта Пиротског војног округа.

Петовић је написао два, још увек необјављена, списа: „Историја Пирота“ и „О васпитању у породици и школи после Првог светског рата“ где између осталог 1920. пише да „Наше време рачунамо од Првог светског рата. Његова одлика: је да нико не влада собом… Додуше, кроз сва времена и код свих народа слободна мисао била је гоњена.“

Борац за чување сећања на погинуле колеге

Након повратка у земљу био је члан Главног одбора Удружења учитеља у Краљевини Југославији, председник Удружења учитеља Пирота, председник Учитељске кредитне задруге, одборник Црвеног крста и Народне одбране. Са таквог положаја борио се за очување сећања на погинуле учитеље у ослободилачким ратовима и за помоћ удовицама и ратној сирочади. Због таквих стремљења али и пријатества са професором Драгољубом Јовановићем често се налазио на мети критике.

Као потпуковник прикључио се борби за ослобођење у Другом светском рату где је са својом јединицом пробој ка Јадранском мору. То му нажалост није пошло за руком јер су их противници опколили код Сарајева и одвели у немачки логор Биберах на Рису. Можда би га Немци и пустили из логора да је прихватио да се изјасни као Бугарин, међутим он је то одбио и  остатак рата, заједно са Миланом Богдановићем и групом официра, је провео управо у најтежим условима. Са својим сапатницима 1942. године написао је „Одговор немачком официру о ставу југословенских официра“ у коме је јасно изразио свој антифашистички став.

У Југославију се вратио јуна 1945. у групи коју је предводио ђенерал Живко Станисављевић. И уместо да се ту сва трагедија заврши, судбина се поново поиграва са потпуовником Александром чија је супруга Даница преминула два дана уочи његовог доласка, одбијајући да прихвати лажни бугарски идентитет.

Педагошки факултет у Јагодини/биста Александра Т Петровића

Повратак у школске клупе

Након ратаи до пензије радио је у Тијабарској основној школи и као професор математике у Пиротској гимназији.  Борио се да оствари елементарна социјална права и школује четворо деце – Вукицу, Смиљку, Животу и Љиљану.

Умро је у Пироту 1962. године у 76. години. Маса од преко хиљаду ожалошћених Пироћанаца испратила га је на вечни починак. Због Александрове нескривене антипатије према власти и великог поштовања које су му указали Пироћанци, тадашња комунистичка власт брзо је донела одлуку да сруши његову породичну кућу, која се налазила на месту данашњег хотела Пирот.

Да се Срби итекако сећају и поштују претке сведочи и чињеница да је поводом обележавања века од избијања Првог светског рата и 115. година од оснивања Учитељске школе, на Педагошком факултету у Јагодини, 9. априла 2014. године, откривена спомен биста са његовим ликом. Њему у част тада је и премијерно изведена драма „Сан Црне реке“ Александра Ж. Петровића чији су стихови „И све што мислимо да нам сада вене / родиће се ново у слави вечне пене урезани у стену оникса постављену поред бисте“.

Љ.Марковић