Чувајући нит предака: Занати који су обликовали душу Димитровграда

Упркос савременим технолошким изазовима и све мањем броју људи у сеоским подручјима, Димитровград и његова околина и даље чувају сећање на традиционалне занате који су вековима били темељ локалне економије, културе и породичног наслеђа. У том ткању времена и навика, између вуне, камена и земље, преплићу се приче које вреди сачувати.

Кустос Завичајне музејске збирке Народне библиотеке „Детко Петров“ у Димитровграду, Драган Марков, са посебном пажњом прати судбину старих заната. Он истиче да су управо занати, осим што су били практични одговори на потребе људи, уједно и одраз духа заједнице и њене повезаности с природом.

• Од традиционалних заната карактеристичних за наш крај издвајају се прерада вуне и израда одевних предмета од ње, затим ткање, али и грађевински занати као што су зидање каменом, покривање кућа каменим плочама и прављење ћерпича – непечене земљане цигле – објашњава Марков.

Посебну улогу у очувању домаћинства имале су жене. Њихова свакодневица није била обичан живот већ сплет умећа и вештина које су се преносиле с колена на колено. У селима око Димитровграда жене су се бавиле прерадом млека и прављењем млечних производа – не само за потребе домаћинства, већ су део својих производа износиле на пијаце, доприносећи породичном буџету и локалној трговини.

Ипак, као и у многим другим деловима Србије, питање опстанка старих заната везано је за судбину људи који их чувају. А ти људи су, нажалост, све старији.

• Старих људи по селима је све мање, те полако нестају и ти стари занати. Мајстори који су некада зидали каменом или ткали ћилиме сада су у дубокој старости, а ретки су они млађи који желе да наставе тим путем – констатује Марков.

Упркос томе, постоје начини да се ова драгоцена знања сачувају. Кључ, како каже кустос, није само у пасивном чувању сећања већ у активном деловању.

• Свакако да стари занати треба да се сачувају, јер је од њих све и потекло. За њихово очување потребно је да се најпре промовишу – кроз изложбе, фестивале, презентације. Али то није довољно. Морају се организовати радионице на којима ће заинтересовани имати прилику да од мајстора уче, да се лате рукотворина и оживе технике које прете да падну у заборав – поручује кустос.

У том контексту, улога установа културе, попут Народне библиотеке „Детко Петров“, није занемарљива. Иако је првенствено библиотека, ова институција је у последњим годинама постала простор окупљања, истраживања и промоције локалног наслеђа. Кроз изложбе и тематске вечери посвећене сеоском животу, обичајима и радним вештинама, библиотека шири свест о значају културне баштине.

Иако је савремени живот брз и често отуђен од земље, камена и вуне, управо у поновном откривању тих вештина могу се пронаћи трагови идентитета, али и могућности за локални развој – кроз едукативни туризам, креативне радионице и промоцију домаћих производа.

Димитровград, као погранични град, има додатну дужност: да покаже како традиција није терет прошлости већ извор будућности. Старе занатлијске руке, иако оронуле, још увек памте линију ткања, чврстину ћерпича и мирис свежег сира. А ако се њихово знање не пренесе – изгубићемо не само вештине, већ и себе.

Управо зато, како каже Драган Марков, одговорност је на свима нама – и институцијама и грађанима – да се ухватимо у коштац с временом и сачувамо оне нити које нас везују за претке, али и за здравије, коренитије сутра. Традиција није прошлост, већ темељ на коме градимо све што вреди.

Пројекат „Димитровград – Мост културе и традиције“ суфинансиран је из буџета Општине Димитровград. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.