ОД ФЕСТИВАЛА ДО БОРБЕ ЗА ОПСТАНАК КУЛТУРЕ: Шта све стварају и са чим се суочавају у Центру за културу у Димитровграду

Иако Димитровград нема велики број становника, нити инфраструктурне или кадровске капацитете упоредиве са већим градовима, културни живот овог пограничног места не мирује. Захваљујући пожртвованом раду запослених у Центру за културу, у граду се одвија низ манифестација, представа, изложби и концерата — понекад скромно, али увек срцем.

• Током целе године трудимо се да имамо две премијере у позоришту – једну на српском и једну на бугарском језику. Будући да је реч о аматерском позоришту, припреме трају дуго, понекад и по три месеца за једну представу. Ангажујемо професионалне редитеље из Србије и Бугарске – истиче директорка Центра за културу Албена Милев.

Последњи успех стигао је у виду бронзане плакете на 66. Републичкој смотри аматерских позоришта Србије, коју је добила представа „Најлепша“ по тексту Лепотица Линејна, у режији Стојана Младеновића из Лесковца.

• После 31 године добили смо овакву награду и поносимо се тиме. Представу смо играли у Пироту, Белој Паланци, Лебану, на регионалној смотри, а затим и на републичкој. Играћемо је још- каже Милев.

Осим тога, на сцену се постављају и представе на бугарском, што је посебно значајно за очување језичке и културне разноликости у овом крају. Једна од новијих премијера је бугарска комедија у режији професионалне глумице и сценаристкиње из Софије, запослене у позоришту „Смех и сузе“.

Међутим, иако позориште функционише, музичке активности су у знатно скромнијем обиму.

• Немамо градски хор, немамо оркестар. Немамо ни ресурса за то. Наш једини ресурс су људи, а њих је све мање. У Димитровграду се годишње роди мање од 40 деце. Једна генерација има 37–38 ђака, и где ћете прво то једно дете? – пита Милев и додаје да су многи од те деце већ укључени у друге активности попут музичке школе, рецитала и фолклора.

У таквим околностима, годишњи концерт КУД-а „Цариброд“, који се одржава у два дана, остаје најзначајнија музичка манифестација у граду. Младе вокалне извођаче подржавају кроз фолклорно друштво, припремају их за такмичења и фестивале, али не постоји стручна особа која би се бавила развојем њихових гласовних способности.

• Оно што имамо – користимо најбоље што умемо. Дајемо им шансу да осете наступ, да разбију трему, да доживе аплауз. А аплауз је највећа награда за извођача – наглашава Милев.

Изложбе се, за разлику од концерата, одржавају сваког месеца и привлаче љубитеље ликовне уметности. Ипак, када је реч о публици уопште, изазова има на претек.

• Све манифестације су углавном локалног карактера. Имамо публику, али углавном су то они који су у граду привремено или који су већ дуго наша верна публика. Млади, међутим, културни садржај више не препознају – каже директорка.

Да би се ситуација променила, одлучили су да крену у едукацију публике: израдили су флајере са упутствима о понашању у позоришту које деле уз сваку карту.

• Имамо ситуације да поједине мајке које долазе у шортсевима, једу кокице, звоне им телефони… То није само ствар културе, већ и васпитања. Школа или породица негде заказују – искрено каже Милев.

Она додаје да се културне вредности данас губе у мору сензационализма.

• Ставите на плакату Десингерица – сала ће бити распродата за 15 минута. Ставите Југословенско драмско позориште – једва ће неко позвати – каже, додајући да управо због тога културни радници морају пажљиво да бирају програме и тиме негују публику.

Трагају и за начинима да допру до тинејџера, како би их заинтересовали за културу макар као публику, ако не и као активне учеснике. Али без нових кадрова, то иде тешко.

• Центар има 12 запослених који раде све – од технике до организације. Радимо пожртвовано и професионално, али не можемо више од овога – објашњава она.

Највећа препрека ширењу активности су финансије.

• Култура је трошак. Култура није водовод, није привреда. Људи који деле буџет не виде у култури приоритет. Самоодрживост у култури – не постоји – закључује Милев, указујући и на тежак демографски тренд који последњих десет година додатно слаби потенцијал града.

Ипак, ни упркос препрекама, Центар за културу у Димитровграду наставља да делује – часно, истрајно и креативно. Јер култура, чак и када је на коленима, у овом граду још увек дише.

Пројекат „Димитровград – Мост културе и традиције“ суфинансиран је из буџета Општине Димитровград. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.