SPC i vernici slave Svetog Nikolu
Srpska pravoslavna crkva proslavlja danas Svetog Nikolu ili Nikoljdan. Smatra se da je ovo najčešća slava kod Srba, pa se govori da „polovina Srbije slavi, a polovina ide na slavu”. U većim gradovima, sveštenici koji idu da svete vodicu za ovu slavu kreću nekad čak i mesec dana ranije da bi stigli da posete sve domove. Osim SPC, ovog svetitelja praznuju sve hrišćanske religije.
veti Nikola je rođen u gradu Patara u oblasti Likija u Maloj Aziji, od bogatih roditelja Teofana i None, u vreme rimskog cara Valerijana. Kada je odrastao i iskazao želju, njegov stric, arhiepiskop, proizveo ga je za sveštenika grada Mira. Kada su mu umrli roditelji počeo je da pomaže sirotinju od svog nasledstva. Posle smrti njegovog strica, izabran je za arhiepiskopa mir-likijskog i on poče da poučava narod u veri, deli savete, obilazi bolesne, teši žalosne, pomaže grešnima da iskupe grehe…
Pri gonjenju hrišćana pod carem Dioklecijanom, bio je u tamnici sve dok car Konstantin nije dao svima slobodu, pa se opet vratio da bude arhiepiskop. Kada je car Konstantin sazvao prvi Vaseljenski sabor u Nikeji, bio je član tog sabora.
Obišao je sva sveta mesta i postoji dosta priča o čudima koja su se tom prilikom dogodila. Takođe, ima mnogo priča kako je pomagao ljudima u bedi i nevolji, prilikom čega se trudio da ostane anoniman. Bio je i vešt političar.
Na sajtu SPC može se naći priča o tome kako se pojavljivao na mestima na kojima predhodno nije mogao da bude fizički prisutan. Jednom, kada se trgovački brod vraćao iz Egipta u Likiju, uhvati ih strašna oluja. Mornari počeše da se mole Bogu i prizivaju Nikolu. Nikola se pojavio, dohvatio krmu i izbavio brod i mornare od oluje. Kada se oluja stišala, Nikola je nestao. Dočekao ih je u luci gde je brod pristao, a mornari stadoše da mu se zahvaljuju. Nikola im na to odgovori: „Ne zahvaljujte se meni, nego Bogu. Ja sam grešnik i smrtnik kao i vi.”
Takođe se može naći i priča o tome kako je u gradu Miru živeo je jedan siroti čovjek koji je imao tri prelepe ćerke, ali ih nije mogao udati, pošto za miraz nije novca imao. O njemu je nekako saznao Nikola, pa je jednu noć posetio čoveka i pored ćerkinog uzglavlja ostavio čarapu punu zlatnika. Kada su se probudili, porodica je bila iznenađena, a grešni otac je odmah krenuo da udaje svoju prvu ćerku. Nikola je ovo ponovio i za preostale dve, a kada je otac saznao ko je bio taj dobrotvor, otišao je do Nikole da mu se duboko zahvali. Nikola je kao i uvek do tada bio skroman te blagosilja domaćina. Iz ove legende je kasnije proizašla legenda o Svetom Klausu (Deda Mrazu), koji bi uoči Božića ostavljao u čarapi na ognjištu poklone deci.
Sveti Nikola je umro 19. decembra 345. godine. Njegovo telo je sahranjeno u sabornoj crkvi mir-likijske mitropolije, gde je počivalo mnogo godina. Ipak, kad su u 11. veku Turci su osvojili cijelu Malu Aziju, njegove je mošti jedan sveštenik preneo u manastir svetog Jovana Preteče u Bari, nakon što mu se Sveti Nikola javio u snu. Nakon tri godine podignut je hram Sv. Nikoli u čast, u kome je srpski kralj Stefan Dečanski, povratio vid i kao znak zahvalnosti taj hram optočio srebrom.
