Александар Арнаутовић – Пироћанац који је цео радни век посветио образовању и култури
Aлександар Арнаутовић био је био је српски књижевник, публициста, професор, аташе за културу нашег посланству у Паризу, али и добитник бројних највиших домаћих и страних признања. Рођен је у Пироту 11. децембра 1888. а преминуо у Београду 14. септембра 1982. године.
Основно образовање Арнаутовић је стекао у родном Пироту, одакле је ради усавршавања прешао у престоницу. У Београду је завршио Гимназију након које уписује студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду, на групи за југословенску књижевност.
Дар за писање почео је да испољава већ за време студија када је и објавио своје прве радове. По завршетку факултета запослио се у Трећој београдској гимназији, а упоредо са овом обављао је и функцију референта за домаћу драму у Народном позоришту у Београду.
Одлазак у туђину
Избијање балканских ратова за Арнаутовића је значило прекид стварања књижевних дела и пресељење у престоницу Француске. Током свог боравка у туђини, који је трајао све до 1937. године, овај културан и образован човек искористио је за делање на пољу образовања и културе.
У земљи љубави и уметности, како туристи Француску често називају, Арнаутовић је окупио познатије људе са којима је заговарао формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током свог боравка у Француској обављао је више послова – био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав.
У граду светлости, Паризу, бавио се углавном публицистичким радом. Поред тога радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. У Паризу је одбранио и своју докторску дисертацију, у Сорбони 1927. године, на тему писца Анри Беку.
Након повратка у отаџбину, Арнаутовић је 1937. године постављен на место инспектора Министарства просвете, Две године касније, 1939. године почео је да обавља послове управника Државне архиве. На позицији управника остао је све до хапшења од стране представника окупатора, Нацистичке Немачке, 1941. године. Да несрећа буде још већа, Немци су га том приликом истерали из стана у коме је живео, али и приморали да се хитно пензионише. Од тог момента па све до ослобођења 1945. године није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима.
По завршетку Другог светског рата, професор Арнаутовић је радио као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.
Александар Арнаутовић преминуо је у својој 94. години, 14. септембра 1982. године. Сахрањен је на београдском Новом гробљу.
фото: Фондација Арнаутовић/Државни архив Србије
Богата заоставштина
Као што смо већ напоменули, дар за писање Арнаутовић је препознао још као студент када је и почео да објављује своје радове у Српском књижевном гласнику, чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку.
Прву књигу под називом „Владимир М. Јовановић“ објавио је 1909. године, а годину дана касније започео је рад на новој „Штампарије у Србији у 19. веку“, која је из штампе изашла тек 1912. године.
Књига „Позориште у Србији од 1806. до 1850. године“ настало је као потреба за одбраном професорског испита, при чему му је помоћ пружио књижевник Јован Скерлић.
Мање позната чињеница везана за Александра Арнаутовиће јесте та да је у јануару 1950. године послао писмо понуде Народном музеју у Београду, у ком је навео: „Част ми је понудити Уметничком музеју на откуп слику Светислава Јовановића „Младост“. Уметник је сам ставио легенду и назначио мотив слике: „Лаконога, корача Младост свуда и нигде не види трња већ само руже“. Слику коју нудим на откуп насликао је рођени брат Паје Јовановића!“.
Он је у овом писму навео и да је Светислав већи део свог века провео у иностранству, пре свега у Бечу, Петрограду и Паризу, где је живео чак пола века, и да је тамо био познатији него у домовини, скроман и о својим сликама говорио је ретко. Како је даље навео, у његовом париском стану је видео „ванредно лепих портрета, у жанру старих мајстора, поуздана цртежа и сјајног колорита“. На самом крају писма додаје да је Светислав сувише дуго живео у сенци брата Паје.
Захваљујући Арнаутовићу и његовом боравку у Паризу, колекција Државног архива Србије богатија је за многа дела српских сликара који су се усавршавали у Француској. Ту су дела: Косте Хакмана, Светислава Јовановића, Стевана Боднарова, Лукијана Бибића, Милана Бојовића и непознатих аутора.
фото: Арнаутовићева камера/Н. Скендерија
У Арнаутовићевој заоставштини су и предратна камера, стари фото-апарат, писаћа машина, радио и два грамофона са плочама као и најстарија књига у Архиву „Историја Византије“ из 1568, на латинском, у кожном повезу, чија је копија прве стране изложена покрај оригинала. Крај ње је „Пропаст грчког царства“ на француском из 1632.
Награде и признања
Арнаутовић је још као студент добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године, а касније и Албанску споменицу (1921. године), Орден Светог Саве (1924. године), Спомен плакета Београда (1974. године).
Поред националних признања, одликован је и фанцуским: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части – витез 1930. и Орден легије части – официр 1935. године и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године.
Ћерке основале Фондацију Арнаутовић
Поводом 110. годишњице од рођења Александра Арнаутовића његове кћерке, Маргерита и Анђица, основале су Фонд Александар Арнаутовић при Архиву Србије, 14. децембра 1998. године. Фонд сваке године додељује две равноправне награде „Златне архиве“ заслужним архивистима и архивским установама. Награда укључује повељу, новчани износ и скулптуру „Минијатура Архива Србије“, рад вајара Зорана Ивановића.
фото: Фондација „Александар Арнаутовић“
Поводом оснивања „Фонда Александра Арнаутовића“ у Архиву Србије је 18. марта 1999. године откривена биста Александра Арнаутовића, рад вајара Драгана Николића, и отворена изложба „Александар Арнаутовић 1888–1982“. У Књизи утисака са изложбе Анђица Арнаутовић је записала:
„Када би могао да види ову изванредну изложбу посвећену њему, бивши управник Архива, г. Александар Арнаутовић, би свакако био задовољан што га његова установа није заборавила и што доприноси неговању успомене на њега“.
Љ.Марковић
