Војислав Илић – промотер духовне музике и творац Опере Српског народног позоришта

Пироћанац Војислав Илић рођен је у селу Росомач 1911. године и био  је истакнути српски диригент, композитор и педагог. Његова дела одликује једноставна хармонизација и обрада традиционалних напева српске црквене музике.

О приватном животу Војислава Илића готово да се ништа не зна, али је његов рад итекако препознат од људи из музичке струке, као и бројне публике. Школовао се на Српској музичкој школи у  Београду (данас позната као Музичка школа Мокрањац)  до 1936. године као стипендиста Светог Синода. Своје диригентске способности показао је још за време похађања београдске школе где је водио карловачки богословски хор и Прво београдско певачко друштво. Те године настало је и његово дело „Херувимска песма“ у eс-молу. Усавршавање је потом наставио на одсеку за композицију (код проф. Х. Грабнера) и дириговање (код проф. В. Фуртвенглера и К. Томаса) у Берлину од 1937. до 1940. године. У то време написао је и осам литургија по мелодијским мотивима гласова српског Осмогласника.

Поред дириговања у Првом београдском певачком друштву, Илић је до 1937. године био и сарадник радио станица Београд и Скопље, а касније и наставник у Гимназији и диригент престоничког Народног позоришта. Захваљујући напорном и преданом раду овај знаменити Пироћанац, у периоду од 1931. до пред почетак Другог светског рата, постао је познат као диригент мушког хора Православног богословског факултета у Београду са којим је представљао нову црквену хорску музику. Највећу подршку хору и његовом диригенту давао је тадашњи патријарх Варнава, који се и залагао за унапређења српске духовне музике.

Интересантан и мање познат податак јесте да су патријарх Павле и Војислав Илић били блиски пријатељи. Наиме, 1936. године за новог певача у мушком хору Православног богословског факултета у Београду изабран је Гојко Стојчевић, будући патријарх Павле. У надолазећим годинама Илић и Стојчевић равили су доживотно пријатељство.

Промоција духовне музике

Дар за дириговањем Илиће је усмерио ка промоцији  савремених црквених хорских дела највећих стваралаца међуратног раздобља.  Међу најзначајнијим хорским извођењима издвајају се премијере Милојевићеве „Литургије Светог Јована Златоустог“ у b-duru, опус 19, на Коларацу 1933. и Христићеве „Литургије Светог Јована Златоустог“ за мушки хор на Коларацу 1937. године. Христићева „Литургија“ исте године изведена је и у Спомен дому краља Александра у Новом Саду.

„Музичка критика онога времена позитивно је оцијенила умјешност хора под руководством двадесетшестогодишњег Илића. „Хор студената […] поред тога што звучи уједначено, младалачки, снажно и полетно, одликује се и тиме, што православну црквену музику пева са разумевањем и религиозним осећањем.“ – цитат: Светомир Настасијевић, Литургија од г. Стевана Христића, Правда, 8. април 1937)

Творац опере Зона Замфирова

Током Другог светског рата компоновао је оперу Нема леба (1492). Од 1945. до 1947. године радио је као професор у новосадској Музичкој школи „Исидор Бајић“, а након тога и као учесник у оснивању и диригент Новосадске филхармоније. Од септембра исте године радио је на месту диригента Опере Српског народног позоришта, а годину дана касније постао је и њен директор.

Почетком ’50 тих година прошлог века па све до пензионисања 1975. године Војислав Илић учи подмладак хорском дириговању у престоничкој Музичкој академији и упоредо са тим води хор Факултета музичких уметности.

Надарен за музику, Илић се опробао и у компоновању оперске и хорске музике, што му је итекако полазило за руком. Из овог периода најзначајније су опере Зона Замфирова и Шанко, Народна симфонија, кантате Народне загонетке и Спомен на устанак, композиције за женски и мешовити хор и соло песме.

30 година педагошког рада

Део своје каријере Илић је посветио и подизању младих кадрова хорских диригената, што кроз наставнички рад на Музичкој академији што кроз учешће на бројним семинарима за наставнике музичког васпитања и диригенте аматерских хорова широм Војводине и Србије. Из тог периода датира и неколико приручника – Хорско дириговање, Импостација хорског гласа, Нега дечјег гласа и Хорске вежбе.

За свој рад Илић је одликован неколико пута – Седмојулска награда Новог Сада (1949), Награда Министарства за културу и науку (1950) и две награде Културно-просветне заједнице Југославије (1957).

Војислав Илић преминуо је 21. априла 1999. године  у 88. години. Опело на његовој сахрани, на београдском Новом гробљу, служио је Илићев доживотни пријатељ патријарх Павле.

Љ.Марковић