Веште руке за уникатно уметничко дело
Једна од ретких ткаља у Пироту која чува овај значајан и леп, али и изузетно тежак занат од заборава је Јасмина Киров, из Задруге „Дамско срце“. Током Фестивала Пиротског ћилима је у Галерији Музеја Понишавља презентовала на који начин се тка ћилим, а било је и много заинтересованих посетилаца, пре свега из иностранства, који су желели да се опробају у ткању. И сви кажу како је ткање јако тешко и сложено. А ово је прича о почецима у ћилимарству Јасмине Киров.
Од 2008. године бавим се ћилимарством, односно ткањем, од када је отворена Задруга „Дамско срце“ у пироту. Пре тога је постојало удружење Грлица, за неговање и очување старих и уметничких заната, одржана је обука, више месеци је трајала, било нас је много випе заинтересованих. Све су жене биле полазнице, мупкарци никада нису били у ћилимарству, осим као пастири који чувају овце, после у стрижи оваца, и у фабрикама где се преде и фарба вуна, ту јесу заступљени. Али као ткачи Пиротског ћилима никада нису били заступљени.
По струци сам васпитачица, и нисам имала никакво предзнање, пре тога баш нипта нисам знала о Пиротском ћилиму. Кренуло се од основних обука, отварање првог зева, отварање другог зева, провлачење потке, да се много не затегне, да се много не сузи, то једно парче ћилима. Трајала је обука шест месеци. После шест месеци знају се само основе. Да бисте знали све, да урадите један овакав ћилим, минимум је неопходно пет година рада, као факултет, потребно је такво искуство. Сада радим, ткам, имамо понекад и обуке у „Дамском срцу“, долазе младе девојке, има заинтересованих, али нажалост то још увек не може да заживи, да буде користи од тога јер ту мора да се промени стратегија Пиротског ћилимарства. Не умемо можда још увек довољно да ценимо то што имамо, али требало би, јер је овај занат још увек жив занат у Пироту. Нас је мало, у задрузи „Дамско срце“ свега нас је пет жена, четири ткаље и директорка, а и она наравно зна да тка. А на пример по неким историјским подацима, 1905. године било је 5.000 женске популације у ћилимарству. Ту се мисли на ткаље, на старије баке, на унуке које су се ту врзмале и училе, мотале вуну. И сада од тих пет хиљада жена, ми смо спали на нас неколико. Нас је пет у „Дамском сру“, а постоји још једна задруга где има ткаља, али је то заиста све тако мало и недовољно, прича Јасмина.
За један ћилим који се ради по Елаборату који наша Задруга поседује, са овако танком основом и танком потком, за месец дана урадимо 0.8 метара квадратних, значи не ни цео квадрат. Тако да је потребно за, рецимо два пута три метра, потребно је девет месеци ткања. И то је пуно радно време. Боле руке, боле леђа, очи страдају. Имамо у радионици клупе које могу да се подижу или спуштају на ниво који одговара ткаљи. Овај разбој за презентацију је мањи и лаган. А иначе у радионици су већи разбоји и сваки је специјално направљен за сваку ткаљу појединачно, јер свака има своју брзину, свој темпо рада. А овде је и музејски примерак, на каквом су раније жене радиле. Радимо по наруџбини, све је унапред поручено, немамо залихе јер нас је мало ткаља. Поручују људи, и постоји редослед, чека се ред, тако је одувек било у Пироту, чак и када је било много випе ткаља, чекао се ред, и чим ћилим буде готов, и испоручи се, одмах се ангажује та ткаља за следећи, већ почиње да ради други и ткаље су јако тражене, објашњава Јасмина Киров, из Задруге „Дамско срце“.
Снежана Лазић
